Tito i Kenedi
U socijalizmu

SSSR planirao napasti Jugoslaviju

Tri godine pre Titove smrti, a samo pet godina nakon njegovog obračuna s Hrvatskim prolećem i liberalnim pokretom u Srbiji, američka CIA sastavila je opširni dokument najvišeg stepena tajnosti pod naslovom „Potencijali Varšavskog pakta za invaziju Jugoslavije“. U preambuli tog strogo poverljivog izveštaja Vašington je procenio da bi Sovjetima bilo potrebno oko 50 divizija za napad na Tita i oko dve nedelje ubrzanih priprema.

Glavni udar išao bi preko teritorije Hrvatske.

– Sovjetski Savez već dugo ima svoje interese u SFRJ i za očekivati je da bi Sovjeti pokušali da iskoriste nestabilnu situaciju u slučaju Titove smrti ili njegove trajne nemogućnosti da obavlja svoju funkciju… – pišu analitičari CIA-e u martu 1977. Dokument SR 77-10027 napisan je za najviše političke i vojne zvaničnike u Beloj kući i Pentagonu, prenosi magazin „Express“.

Korisnicima se napominje da se temelji na procenama ranije upotrebe snaga Varšavskog pakta, topografije područja predviđenih vojnih operacija i kopnenih komunikacija na istom području. U razjašnjavanju političkog i vojnog konteksta u kojem je sastavljen ovaj američki tajni izveštaj nužno je napomenuti nekoliko bitnih stvari. Josip Broz Tito je u vreme pisanja ove analize CIA-e bio pri kraju života, slab i bolestan, a njegov uticaj na zbivanja u SFRJ je slabio.




Veći deo svojih ingerencija prebacio je na Staneta Dolanca. A ovaj je u nizu javnih istupa, kao autentičan tumač Titove politike, naglašavao animozitet prema Sovjetima. Pogotovo u sklopu moskovskog načela ograničenog suvereniteta proglašenog za države članice Varšavskog pakta, koje je uveo Leonid Iljič Brežnjev, tadašnji šef SSSR-a. Devet godina ranije, 1968, zbog liberalnog ustanka Sovjeti su tenkovima pomeli Čehoslovačku.

Praško proleće je zaustavljeno vojnom intervencijom u prvom sprovođenju teorije ograničenog suvereniteta. Jugoslovensko rukovodstvo takav scenario nikada nije isključilo.

– Ne verujemo da bi Sovjeti posegnuli za vojnom intervencijom kao što je to bio slučaj u Čehoslovačkoj. Postoji analogija, ali postoje i bitne razlike, koje ukazuju da Sovjeti neće napasti Tita i Jugoslaviju. Postoje dva najvažnija strateška razloga protiv intervencije – smatrali su analitičari CIA-e:

– Sovjetski Savez se ne graniči sa SFRJ, niti ima prevlast nad njom. Drugo, Jugoslavija ne leži na strateškom pravcu kojim bi Zapad mogao da ugrozi SSSR. Štaviše, vojna intervencija velikog intenziteta izložila bi Moskvu značajnim rizicima. Jugoslavija bi, gotovo sigurno, pružila oružani otpor, a produžena borbena dejstva otvorila bi mogućnost spoljne intervencije na strani SFRJ. Ipak, upozoravaju Amerikanci, to ne znači da bi Brežnjev i SSSR odustali od vojne intervencije. Takva odluka bi bila bez presedana i zahtevala bi najmanje 50 divizija iz država istočnog tabora uz mobilizaciju 500.000 ljudi. Ako SSSR odluči da napadne, verovatno bi brzo osvojio ravnice na severu SFRJ, ali ne bi uspeo da okupira celu teritoriju u kratkom razdoblju. Situacija bi ubrzo prerasla u gerilski rat, sličan onom koji se zbivao u Drugom svetskom ratu, uz sve političke, vojne i ekonomske rizike za Moskvu. Uz mogućnost intervencije Zapada – stoji u davnom izveštaju.

Napad na Tita i Jugoslaviju započeo bi napredovanjem šest do osam operativnih armija Varšavskog saveza, tvrde američki obaveštajci. To je sastav od 20 do 30 divizija s pratećim jedinicama i između 4.000 i 7.000 tenkova. Broj vojnika koji bi u prvom talasu krenuli na Jugoslaviju dosegao bi 400.000. Uglavnom iz vojnih okruga Kijeva, Odese, Karpata. Vazdušno-desantne jedinice stigle bi iz vojnog distrikta Odesa i delom iz drugih padobranskih divizija razmeštenih u dubini teritorija SSSR-a.




Sovjetski vojni planeri, otkrivaju Amerikanci, ne bi posegnuli za popunom jedinica potrebnih za okupaciju SFRJ iz središnje Europe. Time bi oslabili obranu glavnog fronta prema NATO savezu. Od istočnoevropskih armija, Bugari (tri do četiri divizije) bili bi najvažniji partneri zbog poznatih sporova oko teritorija sa SFRJ i dubokih etničkih tenzija. Mađari (tri do četiri divizije), prema procenama CIA-e, ne bi bili previše oduševljeni i verovatno bi samo pružali logističku podršku. Rumuni ne bi ni to. Štaviše, CIA tvrdi da bi Moskva razmestila vojsku uz granicu, osiguravajući njihovu neutralnost.

Taktičke vazduhoplovne snage Varšavskog pakta u operacijama u vazdušnom prostoru SFRJ, uglavnom iz mađarskih i bugarskih baza, imale bi oko 500 različitih tipova letelica. Njima bi se, po potrebi, dodala i elitna bombarderska avijacija iz baza u SSSR-u. Time bi, gotovo sigurno, bila osigurana nadmoćnost vazduhoplovnih snaga Varšavskog pakta nad ratnim vazduhoplovstvom SFRJ, procjenjuju američki eksperti.

U Jadransko more, sudeći prema CIA-i, uplovila bi ojačana Sredozemna flota: najmanje tridesetak ratnih brodova, oko 25 podmornica i još osam desantnih brodova. Amerikanci su bili uvereni, na osnovu razmeštaja snaga Varšavskog pakta, da invazija na Jugoslaviju nije moguća u sasvim kratkom roku.

– Samo jedna divizija sovjetske armije, ona u Mađarskoj, stacionirana u radijusu od 100 kilometara od granice SFRJ. Moskva nema svojih divizija u Rumuniji i Bugarskoj te bi većinu invazijskih snaga trebalo pomeriti barem 1.000 kilometara da se dosegnu granice SFRJ.

To bi značilo sledeće: južna grupa sovjetskih armija iz Mađarske mogla bi zauzeti polazne položaje u razdoblju od tri dana. Rumunskim i bugarskim divizijama trebalo bi između jednog i tri dana više. Dakle, rok od 10 do 20 dana. Pravi problem nastaje kod transporta delova invazijskih trupa iz Vojnog okruga Odesa. Oni bi morali koristiti saobraćajne veze preko Bugarske i istočne Rumunije, koje im nisu uvek dostupne zbog posebnog državnog ugovora između Moskve i vlade u Bukureštu.

– Sovjeti bi zbog toga mogli da prevoze jedinice morskim putem. U tom slučaju, biće im potrebne dve nedelje za popunu četiri divizije ljudstvom, transport do pogodnih luka, ukrcavanje na brodove, navigaciju preko Crnog mora i konačno iskrcavanje u Bugarskoj“. Najvažniji i najsigurniji pokazatelj da se Sovjeti spremaju za napad na bivšu Jugoslaviju i s kolikim brojem vojnika, po mišljenju Vašingtona, bile bi takve aktivnosti. No nema garancije da bi to značilo da su Sovjeti odlučili da napadnu, ili samo pokazuju snagu kako bi izvršili pritisak na jugoslovensku vladu da postigne političko rešenje. Takvo stanje bi moglo trajati mesecima i dovesti SFRJ u težak položaj. Uspešan otpor sovjetskoj invaziji uključuje moblizaciju jugoslovenske teritorijalne odbrane. Sa ekonomskog i psihološkog stanovišta, potpunu mobilizaciju jedinica vojske i teritorijalne obrane, što uključuje šestinu ukupnog stanovništva SFRJ, teško bi bilo održavati tokom dužeg razdoblja. Naoružavanje civila moglo bi da poveća rizik od izbijanja građanskog rata između različitih etničkih zajednica – smatrali su analitičari američke agencije.

CIA tvrdi da bi, uprkos svemu, Varšavski pakt imao mogućnost iznenađenja s obzirom na vreme, mesto i način napada na Jugoslaviju.

Sovjetska vojska, prema ovoj analizi invazije na SFRJ, pokušala bi da ostvari sledeće ciljeve u prvim satima napada. Brzi upad preko granice, odsecanje vojnih jedinica JNA koje bi se suprotstavile napadu, izbijanje na zapadne granice SFRJ kako bi se osigurali od mogućeg upada NATO-a, zauzimanje ključnih političkih, administrativnih, ekonomskih centara te najvažnijih centara za komunikaciju i saobraćajnih raskrsnica. Preko teritorija tadašnje Socijalističke Republike Hrvatske, a iz pravca Mađarske, razvili bi se glavni napadni pravci jedinica Varšavskog pakta. To je najpogodniji teren za masovni napad oklopno-mehanizovanih jedinica i pešadije. Mreža puteva dobro je razvijena i može se koristiti tokom cele godinu, a izvan puteva saobraćaj je moguć od sredine aprila do druge polovne novembra. Napadni pravac iz Bugarske nije tako pogodan zbog specifičnog terena.

Analitičari CIA-e obradili su i mogućnost iznenadnog napada sovjetske vojske i satelitskih snaga Varšavskog pakta na Jugoslaviju sa teritorije neutralne Austrije.

– Takav smer bi obezbedio samo ograničenu stratešku prednost, uz veliki politički rizik od šireg sukoba zbog upada u Austriju – napisano je u dokumentu. U prvom talasu sovjetska vojska i njihovi sateliti koncentrisali bi se na zauzimanje velikih gradova: Zagreba i Beograda.

Drugi deo udara krenuo bi iz Bugarske, otvorenim koridorima, prema Nišu i Skoplju. CIA navodi da ne bi trebalo očekivati isto tako snažan napad na jugu (lakše je braniti obalu) i u centralnom planinskom delu države. Sovjetska mornarica koncentrisala bi se na zaštitu strateših položaja u Otrantskim vratima od ulaska NATO brodova i eventualne vojne intervencije sa italijanske obale. Zanimljivo, CIA je predvidela delovanje prosovjetske pete kolone u SFRJ. Ona bi se uključila u diverzantske i subverzivne operacije u pozadini, gde bi jedinice Varšavskog pakta pokušale da izvedu velike padobranske desante na ključne jugoslovenske civilne i vojne aerodrome (pogotovo Zagreb i Beograd), koji će im poslužiti kao središta logističke podrške i za dopremanje materijala. U isto vreme, sovjetska avijacija izvela bi masovna elektronska dejstva kako bi paralisala jugoslovenske radare, protivvazdušne sisteme i urušila zapovedni lanac.




Stvorili bi se i uslovi za uspostavljanje vazdušne superiornosti i jednostavnije zaštite desantnih letelica s padobrancima koji bi sigurnije ulazili u dubinu jugoslvenske teritorije. Amerikanci tvrde da bi Sovjeti, ako računaju na uspeh invazije, morali da osiguraju brzo spajanje padobranskih jedinica s mehanizovanim i oklopnim divizijama koje napreduju iz pravca mađarske i bugarske granice.

Američki obaveštajni analitičari nisu sigurni da bi, nakon relativno uspešnog prvog udara, snage Varšavskog pakta uspele tako lako da konsoliduju svoje pozicije.

– Više od 80 odsto teritorije SFRJ nije pogodno za delovanje masovnih oklopno-mehaniziovanih jedinica i velike padobranske desante, odnosno konvencionalni rat.

Naglasak je stavljen na brda jer useci i nepristupačan teren ograničavaju kretanje vozila na mali broj loše održavanih puteva. Saobraćajne veze imaju lošu podlogu, oštre krivine, opasne kosine i uske mostove te bi tražile stalno održavanje da bi ostale otvorene za saobraćaj vojnih vozila. Takav teren, u isto vrijeme, otežava pristup helikoptera za prevoz vojske i materijala. Ukratko, savršena situacija za gerilski rat.

– Koliko je nama poznato, vojni stratezi i planeri u Moskvi nisu detaljno razradili probleme vođenja vojnih operacija na takvom terenu i urbanim područjima – pisalo je u izveštaju.

Nadalje, gotovo smo sigurni da bi sovjetska invazija dovela do ozbiljnog civilnog otpora, mnogo snažnijeg nego u vreme intervencija u Mađarskoj 1958. i Čehoslovačkoj 1968, što je ozbiljna prepreka i problem za konsolidovanje stanja u Jugoslaviji – zaključuje CIA, upoređujući invaziju s napadom Vermahta na Kraljevinu Jugoslaviju:

– Koristili su iste pravce glavnog napada, za nedelju dana su zauzeli Zagreb i Beograd, napredovali važnim saobraćajnim koridorima u dubinu teritorija i uz obalu te prisilili tadašnju kraljevsku vojsku na kapitulaciju – opisuju početak Drugog svjetskog rata na Balkanu.

Gerilska dejstva su postepeno dobijala na obimu i snazi. Okupacione snage držale su pod kontrolom ravničarske predele na severu zemlje s dobrim komunikacijskim pravcima. U brdovitoj unutrašnjosti Nemci su se koncentrisali na obranu industrijskih središta, vitalnih komunikacija, a u velikom ostatku države kontrola je bila u rukama pobunjenika.

– Na vrhuncu okupacije Sile Osovine odvojile su između 30 i 35 divizija uz značajne policijske snage kako bi držale pod kontrolom situaciju u Jugoslaviji – konstatuju američki obaveštajci.

U političkom kontekstu spominju se još neki rizici: Moskva bi udarom na SFRJ stvorila veliku krizu u odnosima s tzv. Pokretom nesvrstanih i verovatno bi se stvorio veliki antisovjetski blok zajedno sa Zapadom.

– Vlada SFRJ, bez sumnje, smatra da su nabrojeni faktori dovoljni da Sovjeti ne pokrenu invaziju. Moskva bi, pak, mogla uzeti u obzir sve benefite vojne intervencije na SFRJ (ili rizike kojima se izlažu ako odustanu od napada) da bi opravdala moguću štetu i gubitke tokom same vojne operacije. Ako donese odluku o početku invazije, Moskva ima mogućnost da izvede napad s velikom vojnom silom. Za pripremu invazije snagama Varšavskog pakta bi bilo potrebno najmanje dve nedelje – bitan je zaključak iz dokumenta. Jačina otpora protiv Sovjeta zavisila bi i od ratnig zaliha u SFRJ i mogućnosti korišćenja drugih resursa, poput hrane i lekova u uslovima gerilskog ratovanja.

Amerikanci nemaju precizne podatke o tome, ali ističu da se ne može očekivati dugotrajna kampanja gerilskog ratovanja.

– Osim ako SFRJ osigura značajne linije snabdevanja izvan granica države – a njih bi Sovjeti veoma teško mogli potpuno da zatvore zbog vrlo duge morske i planinske granice sa Italijom, Austrijom i Grčkom. Ne postoji trunka sumnje da bi intervencija Istočnog bloka u bivšoj Jugoslaviji dovela do potpunog rušenja postojećeg odnosa snaga u Evropi. Teško je reći da li bi NATO intervenisao i direktno branio Jugoslaviju. Brežnjev i Džimi Karter, tadašnji predsednik SAD-a, nisu želeli da šire sukob i rizikuju globalni nuklearni rat. Jugoslavija je preživela, baš kao SSSR, još 15-ak godina i raspala se. Samo na daleko nasilniji način nego SSSR.

Preuzeto: Blic